Текст приредила: Марија Шеган

Положај
На јужним обронцима Великог Јастрепца, у области Топлице, у селу Ајдановцу смештен је, на надморској висини од око 750м, манастир са црквом посвећеном Великомученику Ђорђу. Манастир се налази на 27км од Прокупља и до њега прво води добар асфалтни, а затим лош макадамски пут у дужини од око 3км, пун рупа, који је у зимским условима и после већих киша врло тешко проходан за путничка возила [1].

Историја

Ајдановачка црква св. Ђорђа је једина сачувана средњовековна манастирска црква у области Топлице. Мада не постоји јединствено мишљење о времену њеног настанка, преовлађује став да је, ако се узму у обзир архитектура и живопис, подигнута или у доба Немањића, за владе краља Милутина (1282 - 1321) [2] или непосредно по турском освајању Балкана (око 1485) [3]. Наведено, међутим, треба узети са резервом, пошто до сада нису предузета одговарајућа археолошка истраживања. Натпис изнад врата која воде у припрату цркве сведочи да је подигнута као метох манастира Наупаре, а живописана 1492. године уз помоћ ктитора, игумана Данила и Матеја, и групе приложника [4]. Помиње се у турским дефтерима 15. и 16. века [5], када је, према предању које се у подјастребачким селима преносило са колена на колено, поседовала и тапију над великим имањем: од места где се састају потоци Рашевачки и Ајдановачки све до изнад Горњег Здравиња, па затим до Горње Јошанице и места Бели Камен у Малој Реци и страном све до Рашевца [6].

Живот ајдановачке цркве у периоду између њеног настанка па до 19. века тешко је реконструисати на основу доступних извора и литературе. Постоји могућност да је у манастиру постојала школа, где се учио књиговезачки занат и где су се преписивале црквене књиге [6]. Такође је познато да је црква у једном тренутку и разрушена. Ако се узму у обзир побуне и јачање хајдучије на овим просторима поткрај 16. и у 17. веку, када су разбојници, услед опште небриге, слободно крстарили пределима Топлице [7],  може се претпоставити да је црква страдала негде крајем 17. века. Б. Ђинђић пише да су после 1690. године Арнаути, пошто су населили опустелу Топлицу, разграбили манастирско имање, али и да је један од њих, по имену Ајдин, сачувао манастир од даљих пустошења. По њему је  манастир и примио турско име Ајдановац [2]. Интересантно је да се име Ајдин и раније помињало у српској историји, где се везивало за извесног Турчина који је био у служби деспота Стефана Лазаревића [8].

По Берлинском конгресу и ослобађању Топлице, 1878. године, Арнаути полако напуштају овај крај. Већ 1889. аустријски сликар и путописац Феликс Каниц се осмелио да пропутује и истражи ову непознату и опустелу земљу. Уз пратњу и заштиту не малог броја коњаника, посетио је, поред осталог, и стару ајдановачку цркву св. Ђорђа, која је тада била једина богомоља у целој области [9]. Мада Каниц у свом спису тврди да је обновљена већ 1884. године, по свој прилици је у питању 1887. година. За владе Милана Обреновића манастир је добио конаке, а нешто касније и спомен чесму [3].

По избијању Првог светског рата, почетком новембра 1915, Бугари су окупирали Топлицу. У жељи да реализују идеју о Бугар-Морави, приступили су процесу бугаризације и денационализације локалног народа [10]. На удару су биле, поред осталог, и српске цркве и свештеници, па је 1916. године ајдановачки манастир опљачкан, а конаци спаљени. Тек у периоду после светских ратова манастир је обновљен, а конаци поново подигнути. Радови на конзервацији његовог фрескосликарства и архитектуре обављени су током 1996. и 1997. године [3].

Манастир св. Ђорђа у Ајдановцу данас припада Епархији нишкој Српске православне цркве. Налази се под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја. Поседује веома малу површину, око 10 хектара, а од те површине већи део је под шумом. Представља једини живи манастир у Топлици.

Архитектура

Црква св. Ђорђа у Ајдановцу је једнобродна грађевина правоугаоне основе, засведене полуобличастим сводом. На западу је правоугаона и засведена припрата са мањим, касније дозиданим отвореним тремом, а на истоку је ниска полукружна олтарска апсида. У источном зиду постоје и нише, које су у функцији проскимидије и ђаконикона. Фасаде цркве су једноставно омалтерисане, без архитектонских украса. Над њом је обичан, двосливни кров, без кубета.

Унутрашња декорација

Живопис, настао 1492. године, није комплетно сачуван. Одликује се добрим цртежом и богатим колоритом, а сматра се да га је радила рука самоуких, провинцијских мајстора [5], по свој прилици из северногрчких области, на шта указују грешке у натписима и одређена иконографска решења [3]. Најбоље је очуван на северном зиду припрате, који садржи стојеће фигуре светитеља и светих ратника, поред осталих, св. Ђорђа, св. Јелене, св. Прокопија и св. Марине. Јужни зид обухвата стојеће фигуре два светитеља са шест медаљона изнад њих, као и изузетно лепу фреску Христовог распећа. Уочљиви су још и прикази Великих празника и Страшног суда. У наосу пак већи део живописа је из 17. века [11].

Наос и олтарски простор раздваја иконостас у неокласицистичком стилу, настао у време обнове, за време краља Милана, а звоник направљен од дрвета је нешто новијег датума.

Од вреднијих предмета у самој цркви сачувано је неколико богослужбених књига из 18. и 19. века, једно филигранско кандило на иконостасу из 18. века и неколико икона на платну из 19. века које висе на зидовима [11]. У цркви се вековима чува и ћивот с моштима старозаветног пророка Наума (7. век пре нове ере) [12].

Литература

[1] Извештај професора Драгана Радовановића са теренског дела рада на пројекту Примена информационих технологија у дигитализацији научног и културног наслеђа од 30. новембра 2008. године, Архива МИ САНУ; [2] Б.М. Ђинђић, Манастир Св. Великомученика Георгија – Ајдановац, Ниш 2008;  [3] Споменичко наслеђе Србије. Непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја, Београд 2007; [4]  Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Београд 1902, бр. 374; [5] Јулка Кузмановић-Цветковић, Прокупље, град светог Прокопија, Прокупље 2006; [6] Петко Д. Марјановић, Топлица кроз векове, Прокупље 2008; [7] Олга Зиројевић, Србија под турском влашћу 1459 - 1804, Београд 2009; [8] К. Јиричек, Ј. Радонић, Историја Срба. Политичка историја до 1537, Београд 1988; [9] Феликс Каниц, Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XИX века, Београд 1989; [10] Петко Марјановић, Топлички устанак 1917. године, Прокупље 2003; [11] http://www.pravoslavlje.nl/foto_manastiri_crkve/manastir_ajdanovac.htm; [12] Драган Борисављевић, Обнова јединог настањеног топличког манастира, Политика (02.06.2009) <http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Obnova-jedinog-nastanjenog-toplichkog-manastira.lt.html> (10. јул 2011)